“Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope” Ante Marković
Vesna Milankov i Nemanja Gojković
Prolog
Foto: Food and Agriculture Organization
NP Fruška gora (foto: Pokret OŠFG)
Prethodno obeležavan kao Dan šuma još od 1971. godine, 21. mart odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija slavimo od 2013. godine kao svetski Dan šuma kako bi savremeni čovek kroz niz aktivnosti bio osvešćen po pitanju značaja šuma, upozoren na globalnu devastaciju šumskih resursa i pozvan da prepozna očuvanje i održivo gazdovanje šumama kao jedinu dugoročno validnu strategiju. Ovogodišnja glavna tema jeste obnova šumskih ekosistema kao biološki integrisanih zajednica biljaka, životinja i mikroorganizama radi izgradnje zdravijeg sveta kako za nas same, naše buduće generacije, tako i sve ostale biološke vrste koje zavise od stabilnosti ovih ekosistema („Forest restoration: a path to recovery and well-being“). Osim promotivnih i rekreativnih aktivnosti u vezi sa šumama, ovaj dan je često praćen akcijama pošumljavanja, međutim, postavlja se pitanje koliki je učinak ove lepeze aktivnosti na svest savremenog čoveka, na sveopšti status šumskih ekosistema, kao i na upravljanje zaštićenim i nezaštićenim šumama. Cilj ovog teksta je da se podsetimo na mnogobrojne funkcije šumskih ekosistema, da ukažemo na značaj očuvanja šumskih resursa i da upoznamo čitaoce sa bogatstvom šume sakrivenim ispod vela smrti, a potom vidimo šta se nalazi na kraju povučene niti koja povezuje globalnog čoveka, lokalnog čoveka i akademsku zajednicu.
I – Ekspozicija: Život posle smrti
“Šta je življe – živo ili mrtvo drvo?” Cheryl Dybas, National Science Foundation
Veteranska stabla hrasta: a) Polojska šuma (foto: Udruženje Akvila BP); b) NP Fruška gora (foto N. Gojković)
Šumski ekosistemi prepokrivaju oko 30% površine kopna Zemlje, dom su za oko 80% do sada opisanih kopnenih vrsta, a spadaju i među najkompleksnije ekosisteme. Iako, krajnje pojednostavljeno, u javnosti prepoznate kao “pluća planete” zbog svoje uloge u vezivanju ugljen-dioksida i proizvodnji kiseonika, šume su istorijski načelno bile eksploatisane zarad upotrebe drveta kao polazne sirovine za različite ogranke industrije. Međutim, danas definišemo preko 300 različitih funkcija koje šumski ekosistemi pružaju, pri čemu je izvršena kategorizacija na tri kapitalna domena (Intergovernmental Science-Policy Platform on Biodiveristy and Ecosystem Services, IPBES). Najpre, regulatorna uloga šuma se ogleda u omogućavanju kruženja materije i energije, oprašivanju i prenosu semena biljaka, apsorpciji ugljen-dioksida, ublažavanju efekata globalnih klimatskih promena, prečišćavanju atmosferskog vazduha, uticaju na kvalitet zemljišta i vodenih tokova, kao i sprečavanje erozije i formiranja klizišta. Materijalna dimenzija dobrobiti obuhvata resurse u vezi sa energijom i ishranom, kao i drvnom industrijom, farmacijom, medicinom i poljoprivredom. Treća sfera benefita, označena kao nematerijalna, jeste neizmerno važna u definisanju čoveka kao svesnog, moralnog i kulturnog bića. Pod ovom kategorijom obuhvatamo fizičke i psiho-socijalne benefite usled relaksacije, rekreacije i estetskog doživljaja prirode, te učenje i razumevanje prirodnih procesa i zakonitosti koje predstavljaju temelj duhovne i socijalne kohezije zajednice, kao i formiranja ličnog integriteta i identiteta pojedinaca (Brauman i sar., 2020). Jasno je da je ovako širok dijapazon dobrobiti posledično nametnuo ozbiljne poteškoće u upravljanju šumskim ekosistemima, pri čemu je vrlo česta situacija sukobljavanje različitih ciljeva. Stoga je savremeno upravljanje šumama policentrične prirode i, spram lokalnih i transregionalnih društvenih interesa, podrazumeva sagledavanje različitih perspektiva i definisanje prioritetnih delatnosti koje će određeni ekosistemi ili delovi ekosistema pružati. Pošto ma koja funkcija šuma, kao i njihova produktivnost i otpornost, zapravo počiva na organskom svetu i međusobnim odnosima u okviru njega koji su oblikovani dejstvom miliona godina (ko)evolucije, nezavisno od seta ciljeva koje je određeni upravljač odabrao, neophodna je aktivna zaštita biološke raznovrsnosti (biodiverzitet) – bioloških vrsta, njihovih interakcija i odgovarajućih staništa. Međutim, pitanje biodiverziteta i njegovog značaja za funkcionisanje i postojanost ekosistema jeste daleko složenije.
Zašto je gubitak biološke raznovrsnosti (= biodiverzitet) važan? Suptilna i kompleksna mreža između vrsta/entiteta u okviru zajednice, njihova interakcija, prožimanje i sinergija je rezultat evolucionih procesa koji dejstvuju stotinama, hiljadama i milionima godina. Naime, najpotentniji, deterministički evolucioni mehanizam – prirodna selekcija, jeste tokom tri milijarde godina postojanja života na Zemlji favorizovala efikasnost, produktivnost i specijalizaciju. Stoga, kao posledica smanjenja brojnosti ili gubitka pojedinih entiteta / vrsta u okviru jedne zajednice (ili ekosistema) nastaje domino efekat koji uključuje sve ostale entitete, njihove interakcije u zajednici, a što konačno dovodi do narušavanja stabilnosti i funkcije celog sistema i, konačno, njegovog nestanka. Koegzistencija (uzajamna povezanost i harmoničnost = suživot) je kompleksan fenomen jer je rezultat međusobnih ograničenja (trade off) vrsta, eko-evolucione dinamike i potencijala vrsta da odgovore na selekcione pritiske koji ograničavaju njihovu brojnost. Zašto je evolucija favorizovala raznovrsnost (= različitost = varijabilnost)? Dokazano je da što je mreža između entiteta jednog sistema složenija, a diverzitet vrsta koje koegzistiraju veći, to je ekosistem stabilniji i produktivniji. Koegzistencija vrsta u heterogenom staništu (reflektuje, na primer, razlike u pH zemljištu, temperaturi, vodnom režimu) ili diferencijacija ekoloških niša posledično dovodi do povećanja produktivnosti zajednice biljaka u (na primer) šumskom ekosistemu, čime se povećava funkcionalnost i stabilnost celog ekosistema. U ovakvim heterogenim staništima je svaka vrsta ili grupa vrsta superiorna u specifičnim delovima, što posledično vodi ka efikasnijoj iskorišćenosti resursa. Suprotno, vrste koje su superiorne u monokulturama su slabiji kompetitori, što za posledicu ima smanjenjenje njihove brojnosti u prisustvu kompetitora/invazivnih vrsta i samim tim, smanjenje produktivnosti celog sistema.
Trenutno stanje bioloških entiteta u okviru nekog ekosistema jeste odraz bogate i kompleksne prošlosti u toku koje su one jedinke koje su najuspešnije preživljavale u okviru postojećih uslova abiotičke i biotičke sredine ujedno i ostavljale najveći broj potomaka. Drugim rečima, prirodna selekcija dovodi do neslučajnog preživljavanja kako vrsta, tako i pojedinačnih reprezenata svake od tih vrsta. Postojanje kompeticije unutar i između vrsta dovodi do boljeg iskorišćavanja resursa koji su prisutni na posmatranim staništima favorizujući specijalizaciju svakog entiteta za deo datih resursa, što omogućava preživljavanje sveukupno većeg broja jedinki i dovođenje ekosistema u stanje balansa u kom je zastupljenost i brojnost vrsta delikatno regulisana. U tom smislu, život bioloških entiteta u šumskim ekosistemima možemo videti kao beskrajno mnogo puta uvežbano izvođenje kompleksne drame u kojoj se tačno zna u kom trenutku će koja/i glumica/glumac da se pojavi na kom delu scene, šta će tačno reči, sa kojim drugim likovima će intereagovati, kao i u kom smeru će dijalog otići. Iako bi svaki pojedinac u okviru glumačke trupe mogao da igra više likova sa različitom uspešnošću, u procesu kastinga mu biva dodeljena uloga koja mu najviše odgovara, a pošto svako igra po jednu ulogu, omogućeno je istovremeno uposliti više ljudi za odigravanje drame sa većim brojem likova. Intuitivno je jasno da će doći do izbacivanja biološke zajednice iz balansa ukoliko dođe do promena u zastupljenosti bilo koje vrste u ekosistemu, što bismo mogli da razumemo kao da predstava treba da bude nastavljena a jedan od aktera odsustvuje sa scene ili sa nje neće da siđe, govori izmenjen ili tuđi tekst, a domino efektom utiče na dinamiku glume svih svojih koleginica i kolega, menjajući i kvalitet cele drame. U tom smislu, nedvosmisleno je dokazano da veći biološki diverzitet obezbeđuje veću stabilnost, funkcionalnost i produktivnost ekosistema (Tilman, 2000). Dodatno, postojanje bogatije i kompleksnije mreže bioloških entiteta omogućava i veću otpornost ekosistema prema danas veoma izraženim promenama u spoljašnjoj sredini, što možemo ekstrapolirati kao da se članovi publike vrlo često menjaju, ali predstava ostaje gledana jer je velika verovatnoća da se svakom od njih dopadne bar neki od mnogih i odlično predstavljenih likova u drami.
Biodiverzitet može biti posmatran na više nivoa, pri čemu je raznolikost ekosistema i vrsta dvotrećinski deo priče, a sa aspekta sveopšteg funkcionisanja i stabilnosti ekosistema, dopunjen veoma značajnom komponentom genetičkog diverziteta. Što je veći broj jedinki koje se genetički razlikuju u okviru svojih vrsta, to je i veća verovatnoća da će vrsta u dugoročnoj perspektivi preživeti. U našoj paraleli sa glumačkom trupom, ako dati član ansambla ima više glumačkih veština, to će blicevi i dovikavanja iz publike, sopstvene i tuđe greške, kao i neplanske promene u izgledu scene, imati manju šansu da ga izbace iz lika. U biološkoj evoluciji, značajne su samo one osobine koje imaju genetičku osnovu jer upravo faktor nasledljivosti tih osobina omogućava biološkim entitetima da odgovore na promene u spoljašnjoj sredini i održe kontinuum u prostoru i vremenu pošto pojedinačne jedinke svakako odumiru i odnose sa sobom svoju posebnost, ali njihovi geni mogu da ih nadžive ako u toku reprodukcije budu prosleđeni u arsenal raznovrsnosti budućih generacija. U savremenom programu zaštite biološke raznovrsnosti (Aichi Biodiversity Target 13) i okvirnom programu globalne zaštite biodiverziteta nakon 2020. godine (The IUCN World Conservation Congress 2020), akcenat je vrlo često stavljen upravo na genetičku komponentu biodiverziteta. Sa aspekta očuvanja biološkog nasleđa, genetički diverzitet oslikava potencijal divljih vrsta za njihov opstanak i adaptacije na promene i izazove sa kojima se suočavaju (promena globalne i regionalne klime, novi patogeni, invazivne vrste i slično), a genetički diverzitet divljih populacija takođe učestvuje u određivanju rezistentnosti ekosistema kao ogranak biološke raznovrsnosti. Jedna od prednosti proučavanja genetičkog diverziteta vrsta u šumskim ekosistemima jeste finija rezolucija u praćenju promena stanja posmatranih entiteta, što bismo mogli da uporedimo sa protokom vremena kada na satu posmatramo samo malu ili veliku kazaljku. Ako bismo se oslonili isključivo na protok sati, vrlo lako bi upravljanje šumama moglo da bude kompromitovano jer niz promena koji se desio na skali manjoj od jednog časa nije na vreme primećen. Posledično, podaci o genetičkom diverzitetu su inkorporirani (ili se snažno apeluje da budu sastavni deo) u monitoringu biodiverziteta bilo koja od mera zaštite da je u pitanju.
Za očuvanje stabilnosti šumskih ekosistema, posebno je značajna komponenta biodiverziteta koja je sve do pre dvadesetak godina ostala u senci menadžment planova. Naime, drveće koje postepeno fiziološki slabi (veteranska ili stoletna stabla) ili završi svoj život (mrtvo drvo; deadwood, DW), ne postaje ujedno i biološki inertno, već nasuprot – predstavlja specifičan tip staništa koji podržava život oko trećine šumskih vrsta. Date vrste se označavaju kao saproksilni organizmi, a naziv su dobile po svojoj (in)direktnoj vezanosti u toku određene faze svog životnog ciklusa za veteranska (stoletna) stabla, mrtva stabla ili stabla koja se nalaze u nekoj od faza organskog razlaganja. Drugim rečima, ovi šumski resursi zapravo vrve od života i, kao takvi, predstavljaju komponentu šumskih ekosistema koja ne sme biti ignorisana pri uspostavljanju strategije upravljanja. Zbog velikog biološkog diverziteta saproksilnih organizama i njihovog visokog stepena ugroženosti i nestanka, veteranska stabla i mrtva stabla koja se nalaze u nekoj od faza raspadanja se smatraju ključnim resursima u šumskim ekosistemima (key forest resources, Ulyshen i Šobotník, 2018). Na primer, različite forme mrtvih stabala (uspravna i polegla mrtva stabla, stabla u fazama razlaganja i trupci) obezbeđuju esencijalna i raznovrsna mikrostaništa za brojne organizme u narednim karikama u lancu kruženja materije i energije u šumskom ekosistemu. Osim toga, mrtva stabla i drvna masa u raspadanju su izuzetno važan faktor u regulaciji hidroloških i geomorfoloških procesa. Jednako važna uloga stoletnih šuma je u apsorpciji CO2 iz atmosfere (apsorbuju oko 45% kopnenog CO2), zbog čega, pre svega veteranska stabla, imaju ključnu ulogu u regulaciji efekta staklene bašte i ublažavanju skokovitih promena globalne klime. Veteranske / stoletne šume su stoga od ključnog značaja u očuvanju terestrične (kopnene) životne sredine (Klamerus-Iwan i sar., 2020; Šēnhofa i sar., 2020). Takođe, stoletne šume su dom za brojne reliktne vrste (vrste koje potiču iz drevnih vremena, daleke prošlosti) i kao takve predstavljaju esencijalne strukturne legate prošlosti šumskog ekosistema. Imajući u vidu da je nestanak saproksilnih vrsta u direktnoj vezi sa nestankom stoletnih šuma i višedobno struktuiranih šuma, kao i genetičkom erozijom postojećih populacija i vrsta, evropski komitet za zaštitu šuma (The Ministerial Conference on the Protection of Forests in Europe, MCPFE) je od devet Pan-Evropskih indikatora za Održivi menadžment šuma (Sustainable Forest Management, SFM) izdvojio jedan indikator u vezi sa mrtvim stablima (Indicator 4.5: Volume of standing deadwood and of lying deadwood on forest and other wooded land classified by forest type) (MCPFE 2003; Linser, 2004), a saproksilne vrste su prepoznate kao ključni bioindikatori stoletnih šuma i preporučene kao model organizmi za monitoring (Environmental Impact Assessment, EIA). Ovaj aspekt savremenog gazdovanja šumama je zadobio dodatnu vrednost u obezbeđivanju stabilnosti bioloških zajednica. Naime, jedna od odlika šumskih ekosistema jeste periodično izbacivanje iz ravnotežnog stanja (efekat požara, vetra, insekata, bolesti, seče), a ono što je karakteristično jeste da strukturne i funkcionalne komponente šuma koje preostanu nakon delovanja remetećeg faktora igraju ključnu ulogu u pripremi ekosistema da se prilagodi na buduća izlaganja pritiscima. Ovde bi bila ilustrativna paralela sa funkcionisanjem imunološkog sistema, koji je spremniji da suzbije patogene sa kojima se prethodno susreo. Veteranska stabla i mrtvo drvo (obezbeđujući specifična staništa), kao i vrste i njihove jedinke koje (neslučajno) prežive delovanje nekog uzročnika disbalansa, posledično predstavljaju osnovu ekološke memorije šuma, pripremajući je za bolji odgovor na buduće delovanje datog faktora (Johnstone i sar., 2016), što je od ključnog značaja u očuvanju kopnene životne sredine (Klamerus-Iwan i sar., 2020; Šēnhofa i sar., 2020). Ukratko rečeno, gubitak šumskih resursa i biološkog diverziteta dovodi do gubitka ekološke memorije, temelja zdravstvenog stanja šume i ekosistemske otpornosti (Molder i sar., 2019). Zbog toga su savremeni programi održavanja gazdovanih šuma (“managed forest”) usmereni ka zaštiti i obnovi funkcionalnog (trofički i strukturni) šumskog diverziteta i ekološkog kontinuiteta (Johnstone i sar., 2016), a očuvanje i zaštita veteranskih šuma i stoletnih stabala, kao i mrtvih stabala u različitim fazama razgradnje su prepoznati kao ključni korak u programima zaštite u tekućoj dekadi (EU Biodiversity Strategy for 2030). Zbog svega prethodno navedenog, veteranska stabla i mrtvo drvo distribuirani širom šumskog ekosistema označeni su kao “Nojeva barka” (lifeboat) (Gustafsson i sar., 2020), a specifičan set strategija koje imaju za cilj očuvanje kvantiteta i kvaliteta ovog ključnog šumskog resursa kao mortikultura (morticulture). Očuvanjem Nojevih barki šumskih ekosistema obezbeđuje se ekološki kontinuitet, obnova, produktivnost i rezistentost šumskih ekosistema i biološke raznovrsnosti.
II – Zaplet – Meteor zvani “Čovek”
Uništavanje fabrike života (ili “Svet koji nestaje”, https://www.dailymotion.com/video/x7rbnw9)
NP Fruška gora (foto: Pokret OŠFG)
Kada smo sagledali neprikosnoveni značaj šumskih ekosistema, neophodnost zaštite njihovih specifičnih komponenti biodiverziteta, kao i ulogu njihovih prethodno kriptičnih delova u obezbeđivanju i praćenju stabilnosti i funkcionisanja, postavlja se pitanje kako se čovek, glavni akter naše drame, u praksi zapravo odnosi prema spomenutim stožerima prirode. Antropogeni uticaj na biosferu se dramatično povećao 70-ih godina prošlog veka, što je u korelaciji sa udvostručavanjem globalne populacije, kao i uvećanjem prosečne potrošnje po osobi za 50%, društvenog bruto proizvoda za 300%, globalne trgovine za 900% i eksploatacije prirodnih reursa za 200%. Brojni indikatori iz različitih prirodnjačkih i socioloških naučnih disciplina ukazuju na alarmantan nestanak vrsta, fragmentaciju i smanjenje veličine njihovih populacija u prirodi, ekološko osiromašenje i gubitak brojnih kopnenih i vodenih ekosistema. Devastacija prirodnih resursa ukazuje da je kumulativni efekat vidljiv na najmanje 70% kopnenih i 66% okeanskih resursa, da je oko 85% močvarnih predela nestalo, da su obalski ekosistemi alarmantno degradirani i uništeni, da je 77% reka čija je dužina veća od 1000 km struktuirano i fragmentisano raznim formama antropogenih barijera i da je 20% biološkog diverziteta kopnenih ekosistema nestalo, pri čemu je situacija slična i u slatkovodnim i morskim ekosistemima. Endemske vrste, dugoživeće vrste velikih dimenzija i ekološki specijalisti su posebno ugrožene grupe, što, na primer, ukazuje podatak da su veliki kopneni sisari iščezli sa 75% svoje prirodne teritorije. Sa druge strane, ekološki generalisti, vrste adaptirane na antropogene uticaje u formi invazivnih organizama potiskuju autohtone vrste stvarajući efekat “biološke homogenizacije” (Diaz i sar., 2019). Dramatičan gubitak biološke raznovrsnosti je dokumentovan ne samo brojem iščezlih vrsta, već i povećanjem broja vrsta koje postaju ugrožene ili kritično ugrožene (The International Union for Conservation of Nature, IUCN). U poslednjih 30 godina, izgubljeno je oko 420 miliona hektara šume, a uračunavajući efekat pošumljavanja, izgubljeno je oko 180 miliona hektara šuma. Od 60000 šumskih vrsta biljaka koje su analizirane, oko 8000 vrsta je prepoznato kao ugroženo, dok je za oko polovinu šumskih kičmenjaka uočen negativan populacioni trend (The State of the World’s Forests 2020). Sveukupno, smatra se da se oko 50% vrsta u šumskim ekosistemima nalazi u katogoriji ugroženih taksona ili vrsta koje su pod uticajem genetičke erozije (Food and Agriculture Organization, http://www.fao.org/nr/biodiv/biodiv-home/en/).
Višedecenijsko upravljanje šumama bez definisane strategije zaštite stoletnih / veteranskih stabala i mrtvog drveta je rezultovalo i dramatičnim gubitkom resursa za saproksilne vrste. Tako je, na primer, zastupljenost DW u prirodnim šumama u Poljskoj 120 m3/ha (slično je i u drugim centralnoevropskim i severnoevropskim državama), dok je u gazdovanim šumama znatno manja (>10% u odnosu na DW u prirodnim šumama) (Klamerus-Iwan i sar., 2020), te, na primer, u Nemačkoj iznosi 20,6 m3/ha (Roth i sar., 2018). Na osnovu negativnog trenda strukturnih i funkcionalnih promena u šumskim ekosistemima, predviđa se da će u Evropi u periodu 2040.-2050. određenim grupama saproksilnih vrsta biti dostupno poražavajućih 5,05% odgovarajućih oblasti za njihov opstanak (Della Rocca i Milanesi, 2019). Biološki diverzitet šumskih ekosistema je radikalno narušen intenzivnom sečom, krčenjem šuma, fragmentacijom staništa, kao i uklanjanjem stoletnih stabala usled odsustva adekvatne strategije mortikulture. Posledično, Ujedinjene Nacije su period od 2011.-2020. proglasile za Dekadu biodiverziteta, a period od 2021-2030. za Dekadu obnove ekosistema. Sumarno, zbog dramatične devastacije biološkog diverziteta, savremeni čovek je direktnim i indirektnim uticajem odgovoran za uticaj na prirodu koji je ekvivalentan posledicama udara meteora i propratnom masovnom izumiranju.
Kako je ovo moguće? Osim ekonomske eskalacije i uništavanja prirodnih resursa i biološke raznovrsnosti, usled ekspanzije urbanog načina života, desila se suštinska promena i u sociološkoj i kulturološkoj sferi. Prekid istorijske povezanosti čoveka sa prirodom, u širem krugu definisano kao „otuđenje čoveka od prirode“ (Pyle, 1978), u bliskoj je vezi i sa sveprisutnom nesenzitivnošću ljudi prema najvećem, globalnom problemu – krizi biološkog diverziteta. Urbanizacijom i agresivnim propagiranjem urbanog načina života je stvorena psihološka distanca između ljudi i prirode, što je neminovno dovelo do udaljavanja čoveka od realnog sveta. Ovakva društvena konstrukcija realnosti kreira mentalni sklop pojedinca, utičući na ponašanje, sklonosti i izbore i, konačno, vrednosni sistem ličnosti. Zbog nesumnjive moralne odgovornosti savremenog čoveka u uništavanju života na Zemlji i urgentne potrebe za uključivanjem svih raspoloživih resursa u očuvanju preostale biološke raznovrsnosti, konzervacionisti su predložili promenu fokusa sa antropocentrizma (eksploatacija prirode u funkciji čoveka) na biocentrizam (vrednosni sistem u kome je život per se vredan, sa pravima jednakim pravima čoveka) i ekocentrizam (biocentrička etička norma kojoj je prioritet očuvanje ekosistema) (Taylor i sar., 2020). Vredno je napomenuti da je ekocentrizam, iako nedavno terminološki definisan, bio suštinski inkorporiran u vrednosni, kulturološki i sociološki koncept života mnogih zajednica tokom ljudske istorije, ali da su poštovanje i empatija prema drugim živim bićima, kao i usklađenost sopstvenih potreba sa prirodnim zakonitostima potisnute u antropocentričnom vrednosnom sistemu savremenog industrijskog društva.
III – Kulminacija – Potapanje fruškogorske “Nojeve barke”
“Zdrava životna sredina – Član 74. Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
Nadležnost Republike Srbije – Član 97. Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: 9. održivi razvoj; sistem zaštite i unapređenja životne sredine; zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta…” Ustav Republike Srbije (Službeni glasnik br. 98/2006)
NP Fruška gora (foto: Pokret OŠFG)
Kakvo je stanje zaštite šumskih ekosistema u Republici Srbiji? Pre nego što krenemo u razmatranje ovog pitanja, ističemo da je u studijama koje smo prethodno citirali napravljena jasna razlika između šumskih ekosistema u zaštićenim područjima i plantažnih šuma koje su predviđene za industrijsku eksploataciju. Drugim rečima, intenzivna seča zarad ekonomske dobiti je u drugim državama eliminisana u zaštićenim područjima u korist izražene prioritizacije zaštite biodiverziteta. Ovakav način upravljanja je sasvim prirodna posledica razumevanja procesa dodele statusa zaštite nekom području – zaštićena prirodna dobra predstavljaju svetilišta biodiverziteta jer po svojoj specifičnosti i sastavu predstavljaju sisteme u kojima su prisutne ključne i/ili ugrožene komponente biološke raznolikosti koje kao takve zavređuju poseban status. Upravljanje, korišćenje i čuvanje zaštićenih područja najvišeg ranga u Republici Srbiji, odnosno Nacionalnih parkova “Fruška gora”, “Đerdap”, “Tara”, “Kopaonik” i “Šar planina”, definisani su Zakonom o Nacionalnom parku (https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/081015/081015-vest10.html). Ovim zakonom su uređeni kako opšti ciljevi, tako i specifični ciljevi za pojedinačna područja pa tako i NP “Frušku goru”. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci, u javnosti je sve više prisutan rad Pokreta građana “Odbranimo šume Fruške gore” koji je ukazao na seriju nezakonitih radnji upravljača NP “Fruška gora” koji je sankcionisan simbolično ili nije uopšte, demonstrirajući, na još jednom primeru, nefunkcionisanje nadležnih institucija u kontrolisanju zakonom dogovorenih delatnosti u okviru ovog zaštićenog područja. Kako bi upravljač bio u stanju da strateški gazduje ovim zaštićenim područjem u ime društva Republike Srbije, neophodni su mu podaci o genetičkom, populacionom, specijskom i ekosistemskom diverzitetu. Međutim, poražavajući je podatak da je poslednji izveštaj za stanje samo nekih indikatorskih strogo zaštićenih vrsta u AP Vojvodini urađen za 2015. godinu (http://www.ekourbapv.vojvodina.gov.rs/), da godišnji izveštaji o biomonitoringu jesu skoro pa bukvalna prepisivanja prošlogodišnjih izveštaja (https://www.npfruskagora.co.rs/data/dokumenti/program2019.pdf), dok naučne studije o zdravstvenom stanju ekosistema (i to ne samo šumskog!) u okviru NP “Fruška gora” nisu rađene godinama i decenijama. Intenzivna deforestacija i fragmentacija jedinstvenih šumskih zajednica u NP “Fruška gora” (https://nova.rs/video/video-zastrasujuci-prizori-sa-fruske-gore-seku-bez-milosti/?fbclid=IwAR0H3obylz0FJMwAa3RpT_0EGUjsplUanh7zYb05LUpF0c0Jby3V4FXIdLE , https://www.facebook.com/groups/pokretosfg/), potpuno odsustvo programa zaštite biološkog diverziteta, sa posebnim naglaskom na odsustvo mortikulture kao cilja u okviru programa rada NP “Fruška gora” (https://www.npfruskagora.co.rs/data/dokumenti/program2019.pdf), doveli su do drastičnog gubitka staništa, osiromašenja njihove prostorne struktuiranosti, dodatne fragmentacije i paradoksalnog uništenja doma vrsta koje bi na ovoj teritoriji trebalo da uživaju zaštitu. Kada se podsetimo značaja biodiverziteta za funkcionisanje ma kog ekosistema, jasno je da ovakav način upravljanja dovodi do dugoročne destabilizacije fruškogorskih ekosistema, ranjavajući ključne resurse i vrste koje su esencijalne za obezbeđivanje ekološke memorije, odnosno, između ostalog, neprestano resetujući imuni sistem ovih ekosistema. Za obezbeđivanje policentričnog upravljanja šumama (Lazdinis i sar., 2019), neophodno je uključiti predstavnike različitih struka. Međutim, kada se analizira struktura zaposlenih u NP “Fruška gora”, uviđa se dominantno prisustvo ekonomskog i šumarskog kadra, dok su biolozi i ekolozi zastupljeni na nivou statističke greške (a i u tom slučaju su odabrani po partijskoj liniji, nekompetetni i/ili osobe bez integriteta). Teško je poverovati da upravljanje ovim zaštićenim područjem ima za prioritet zaštitu biodiverziteta kada situacija na terenu i odsustvo struke koja je najpozvanija da tretira ovaj problem ukazuju na naopako stanje. Jedan od elegantnih pokazatelja pogrešne prioritizacije ciljeva gazdovanja u NP “Fruška gora” jeste što seča stabala ne prestaje u toku godine. Naime, određene grupe saproksilnih insekata (na primer, strogo zaštićena vrsta Morimus funereus) polažu svoja jaja u biljke domaćine, a za potpuni razvoj do odrasle jedinke je potrebno 3-4 godine. Međutim, zbog neprestane seče šuma u okviru NP “Fruška gora”, jedinke koje bi trebalo da predstavljaju buduće generacije ovih vrsta bivaju izbačene sa svog staništa zajedno sa eksportom drvne mase čime upravljač svesno pravi ekološke zamke (ecological trap, Hale i Swearer, 2016) za ugrožene i zakonom zaštićene saproksilne vrste. Na taj način se ne samo uništava stanište koje je kritično za opstanak ovih vrsta, već i dodatno smanjuje njihova brojnost sabotiranjem ekoloških procesa zbog komercijalnog zadovoljenja pojedinih ljudi i/ili institucija.
Dodatni problem za slabo disperzivne saproksilne vrste insekata je što su raspoloživa mikrostaništa (npr. horizontalna mrtva stabla, stabla u različitim fazama raspadanja, nedavno nastala mrtva stabla koja oslobađaju visoku koncentraciju kairomona, različitog stepena otvorenosti / osvetljenosti staništa i stabla sa različitim prečnikom) ne samo devastirana, redukovana, već i fragmentisana. Zašto je povećanje udaljenosti i promena prostornog rasporeda mikrostaništa za saproksilne vrste u šumskim ekosistemima posebno problematično? Kada su u pitanju slabi letači ili neletači ili visoko teritorijalni organizmi, povećanje distance između fragmentisanih populacija smanjuje stopu razmene gena (parenje se svodi na jedinke unutar jednog mikrostaništa) što rezultuje dva negativna efekta: 1. Parenjem u okviru jedne male (sub)populacije povećava se rizik od inbriding efekta (parenje u srodstvu) čime se redukuje genetička raznovrsnost (=evolucioni potencijal) i povećava se stopa eksprimiranja štetnih alela te se stopa oboljevanja od naslednih bolesti povećava (inbriding depresija); 2. Povećavaju se genetičke (i fenotipske) razlike između populacija što može imati negativne posledice (autbriding depresija) ukoliko i kada se primene neke od osnovnih metoda genetičkog spašavanja ugroženih populacija, kao što su translokacije i reintrodukcija. Uspešnost primene konzervacionih programa obnove i zaštite ugroženih saproksilnih vrsta insekata se dodatno smanjuje zbog bioloških specifičnosti samih vrsta. Zaštita i očuvanje ranjive i ugrožene saproksilne faune je izuzetno kompleksan i zahtevan proces jer je u pitanju zaštita suptilne mreže interakcija između različitih trofičkih nivoa i očuvanje evolucionih procesa u kompleksno struktuiranom šumskom ekosistemu. U slučaju šumskih ekosistema koji su pod snažnim uticajem komercijalnog šumskog menadžmenta (gazdinske šume pod upravom Vojvodinašume i Srbijašume) i, u našoj priči, apsurdnog slučaja gazdovanja šumama u okviru NP „Fruška gora”, genetička erozija, specijska i ekosistemska devastacija pozivaju na urgentnu akciju. Odgovarajući plan strategije obnove devastiranog šumskog ekosistema se ne može dizajnirati bez prethodne analize genetičkog, populacionog, specijskog i ekosistemskog stanja. Menadžment plan očuvanja jedistvenog šumskog ekosistema bi morao uključiti i menadžment zaštite ključnih resursa šumskog ekosistema jer su upravo raznovrsnost / diverzitet mrtvih stabala (faza razlaganja, prečnik, tip stabala / vrsta) “ostrvska” mikrostaništa pogodna za kolonizaciju i disperziju ugrožene saproksilne faune.
Važno je naglasiti da nacionalni parkovi, parkovi prirode i druga zaštićena dobra nisu samo šume, već su predeli značajni zbog svoje biološke raznovrsnosti i predeonih odlika. Zaštićena dobra i gazdovane šume se u Srbiji pogrešno percipiraju kao sađene šume (često alohtonih vrsta ili klonova) zbog ekonomske vrednosti. Takođe, ne postoji naučno i stručno opravdanje da se gazdovane autohtone šume u Srbiji (na primer, Bosutska šuma, upravljač Vojvodinašume) eksploatišu po istom principu kao i monokulture / plantažne / sađene šume. Monokulture ili plantažne šume nisu prirodne šume, niti su šumski ekosistemi (isto bi bilo kao kada bismo za voćnjak šljive tvrdili da je šuma) i one se kao takve moraju zakonski jasno definisati, a njihova lokacija tačno odrediti. Po pitanju stručne kompetencije, ustupanje šumarskim inženjerima (mislimo na šumarske inženjere koji su obrazovani u Srbiji, a koji nisu naučno kompetentni za upravljanje centrima biološke raznovrsnosti i biološke vrednosti, niti prate savremenu naučnu literaturu) nadležnost upravljanja, nege i zaštite nacionalnih parkova i parkova prirode bilo bi identično kao kada bismo inženjerima agronomije povereli na čuvanje autohtone biološke zajednice i ekosisteme (u čemu je razlika između plantaže šljive i plantaže klonske topole?). Razumevanje kompleksnog sistema kao što je šumski ekosistem zahteva stručnu osnovu koja se nadograđuje permanentnim praćenjem savremene naučne literature. Međutim, dovoljno je da bilo kog šumarskog inženjera školovanog u Srbiji, za početak, pitate koju strategiju mortikulture primenjuju u NP “Fruška gora” (ili nekom drugom zaštićenom području kojim upravlja Vojvidinašume). Da li su i kada primenili genetički menadžment prilikom translokacije i reintrodukcije hrasta ili bukve (ili neke druge autohtone vrste)? Da li su upoznati sa stepenom genetičke erozije u populacijama autohtonih, a ugroženih vrsta? Na osnovu kojih naučnih analiza se prati zdravstveno stanje šumskog (i ne samo šumskog!) ekosistema u NP “Fruška gora” (i drugim zaštićenim područjima)? Zašto se ne vrši zakonom obavezujući zadatak – biomonitoring? Kada je neko (i zašto niko nije) odgovarao za sistemsko uništavanje ključnih resursa zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta šumskog ekosistema u okviru NP “Fruška gora” (i drugih zaštićenih područja) (molimo pogledajte Article 12 EUR-HAB-DIR u prilogu)?
Na kraju, navodimo samo još jedan i poslednji primer apsurda: hrastova strižibuba, Cerambyx cerdo, jeste zbog svoje ključne ekološke uloge u šumskim ekosistemima strogo zaštićena vrsta (Direktiva EU 92/43/EEC – aneksi II i IV HD, u prilogu). Zbog toga je stanište vrste C. cerdo definisano kao SCIs (Sites of Community Importance) i uključeno je u mrežu Natura 2000 prema kojoj i staništa i vrsta zadobijaju konzervacioni status ili status zaštite (Annex II). Zbog toga, režim stroge zaštite bi morao biti primenjen u celom arealu vrste C. cerdo unutar EU uključujući i oblasti u okviru, a i van okvira, Natura 2000 (Annex IV). U praksi, ovo znači da se na teritoriji EU hrastova strižibuba ne sme uznemiravati na mestima razmnožavanja ili egzistiranja, translocirati, hvatati niti ubijati, a staništa koja ova vrsta naseljava se ne smeju uništavati, tj. veteranska stabla se ne smeju seći, a mrtva stabla se ne smeju pomerati, premeštati i iznositi iz šume (HD, Article 12). Apsurdno je što o ovim podacima, ključnim za upravljanje i negovanje šumskim ekosistemima, na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (jedini fakultet ove vrste u državi) ili se uopšte ne uči ili budući šumarski inženjeri sagledavaju šume iz potpuno drugog, anahronog ugla. Naime, u šumarskoj literaturi, stručnjaci zaduženi za očuvanje biološkog diverziteta u NP “Fruška gora” (i drugim zaštićenim područjima) uče da je Cerambyx cerdo, hrastova strižibuba, štetočina drveta, a izučavaju mere za njeno suzbijanje (Mihajlović, 2015; http://www.sfb.bg.ac.rs/studijski-programi/osnovne-akademske-studije/studijski-programi/sumarstvo/obavezni/sumarska-entomologija/), dok naučna oblast evoluciono-konzervacione biologije ne postoji na Šumarskom fakultetu u Beogradu. Dodatno nerazdvajanje staništa/lokacije, nepravilne i nejasne zakonske odrednice u upravljanju i nadležnosti prirodnih i sađenih (plantažnih) šuma, poseban su generator za zloupotrebu, korupciju i devastaciju prirodnih resursa. Sveukupno, na primeru NP “Fruška gora”, jasno je da u Republici Srbiji postoje širom otvorena vrata za formiranje pseudozaštićenih područja, koja imaju zakonski status zaštićenog područja, ali se njima u praksi upravlja na takav način da je sudbina biodiverziteta apsolutno podređena ekonomskoj dobiti od šumskih ekosistema. Da li smo iznenađeni? Nismo. No, to ne znači da nam iznenađenje ne sledi. Molimo, obrt.
IV – Obrt – Autodestrukcija čoveka i društva
“Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum.” Zoran Đinđić, parafrazirajući Adama Mičnika
Deforestacija autohtonih šuma u zaštićenim delovima prirode: a) NP Fruška gora (foto: Goran Vučićević, Pokret OŠFG); b) Park prirode “Tikvara” (foto: PU “Lotus” Bačka Palanka)
Kako nastaje sistem čiji su produkt masakriranje šuma, reka, rečnih obala, devastacija institucija i unižavanje ljudskog dostojanstva? Ko je dopustio da se šumski (i ne samo šumski) ekosistem u NP “Fruška gora” (i drugim zaštićenim područjima) devastira? Kako je moguće da se godinama ne prate biološke promene u NP “Fruška gora” u vremenskoj i prostornoj dimenziji rezultovane antropogenim uticajem, prirodnim procesima i promenama na globalnom i regionalnom nivou (=biomonitoring)? Kako je moguće da nadležna ustanova za zaštitu biodiverziteta, PZZP, svojim nečinjenjem ili direktnim aktivnostima (npr. izdavanje uslova za izgradnju puteva kroz NP “Fruška gora”) postaje saučesnik u dodatnoj devastaciji ekosistema unutar NP “Fruška gora”? Kako i zašto je naša realnost, na primer, bahata vožnja motornim vozilima (kvadovi i enduro motori) u zaštićenom području NP “Fruška gora”? (Iako bi u društvu samosvesnih pojedinaca i odgovornih institucija bilo apsurdno i samo postojanje teme prisustva motornih i neregistrovanih vozila, mi smo u situaciji da se isključivo pojedinci i grupe ljubitelja prirode bore za prava koja su definisana i zaštićena zakonima). Zašto godinama odjekuje gromoglasna tišina akademske zajednice (pre svih, Univerzitet u Novom Sadu, UNS)? Postoji li akademska zajednica u Srbiji (https://direktno.rs/kolumne/333151/tomovic-akademska-zajednica.html)? Zašto pristajemo na ekocid? Konačno, a pitanje iznad svih pitanja, jeste “Zašto Čovek pristaje da živi u Potemkinovoj državi?”.
Posledice višegodišnjeg sistemskog i (van)institucionalnog dizajniranja društvene realnosti u kojoj su životna sredina i priroda u službi eksploatacije od strane čoveka, dok je agresija postala socijalno prihvatljiv obrazac komunikacije sa samim sobom, među ljudima, unutar i između zajednica su vidljivi u svim delovima Srbije i u svim društvenim sferama. Bezumno uništavanje prirodnih dobara je uzročno-posledično vezano za devastaciju društva i vladavinu predatorskog kapitalizma udruženog sa pluralističkim monizmom (Srećko Mihailović, https://demostat.rs/sr/vesti/kolumne/politicki-monoteizam/688). Zatrovan vazduh koji udišemo, zagađena voda koju pijemo, hrana puna pesticida i drugih otrovnih hemijskih kontaminenata koju koristimo, moralna anomija, defektne političke institucije i druge državne institucije vlasti, pokazatelji su da Čovek u Srbiji nema dostojanstven život, oduzeta (ili smo sami odbacili) su mu Ustavom zagarantovana prava na zdravu životnu sredinu, pravo na kvalitetno obrazovanje, kulturu, slobodu misli i govora. Urušeno ljudsko dostojanstvo je vidljivo u svakom trenutku i na svakom mestu, počevši od alarmantnih podataka o stepenu zagađenosti vazduha (https://www.iqair.com) do zarobljenih institucija na svim nivoima. Na kontinuirani gubitak političkih prava i građanskih sloboda ukazuje i zaključak u izveštaju “Sloboda u svetu 2021 – Demokratija pod opsadom” Fridom hausa (https://www.glasamerike.net/a/fridom-haus-sloboda-u-svetu-izvestaj/5797544.html) prema kome se Srbija ne smatra slobodnom zemljom. Građanski otpor, fragmentisan i spontano organizovan, u vidu (ne)formalnih grupa osnovanih za odbranu i očuvanje poslednjih stabala u nekadašnjim šumama, poslednjih fragmenata autohtonih šuma i šuma u nacionalnim parkovima i parkovima prirode (npr. Pokret Odbranimo šume Fruška gore – https://www.facebook.com/groups/pokretosfg/; Udruženje Akvila BP – https://www.facebook.com/UdruzenjeAkvilaBP/), parkova i zelenih površina u gradovima (Za zeleno Novo naselje – https://www.facebook.com/groups/720310985340636/, OSNA – https://www.facebook.com/Organisation-for-Saving-Nature-and-Animals-OSNA-100235412097486/) i obala reka (Udruženja građana Futoška inicijativa – https://www.facebook.com/futoska.inicijativa/; Savski nasip – https://www.facebook.com/savskinasip/) i slobodno-tekućih reka (Odbranimo reke Stare planine – https://www.facebook.com/groups/1925328764350247/) su u svojoj suštini i formi borba za život i egzistenciju. Zašto je borba za život svedena na (ne)formalna udruženja građana, dok su Akademija (=akademska zajednica) i državne institucije, koje su po svojoj lokaciji naučni i stručni stožeri jednog društva, nevidljivi i uglavnom beskorisni u zaštiti osnovnih građanskih prava i sloboda? Tišina akademskih institucija je suštinski u protivrečju sa slobodom misli i kritičkog izražavanja, društvenog i naučnog prosperiteta koje su odrednica akademske i naučne zajednice svih društava. Osim malobrojno organizovanih grupa u okviru Akademije (npr. Mreža akademske solidarnosti – MASA, https://akademska-masa.org/) i ličnih zalaganja pojedinaca, institucije u okviru univerziteta i naučnih instituta ostaju uglavnom slepe i neme na urušavanje osnovnih vrednosti savremenog društva. Zašto?
Jedan od odgovara je u sistemskoj i višegodišnjoj devastaciji obrazovnog i naučnog sistema i degradaciji akademske zajednice. Banalnost i trivijalnost su poslednjih godina postale najjupečatljivije odlike na sistematski način deformisanja vrednosnog sistema u našoj državi, društvu i akademskoj zajednici. Akademija oslikava vrednosni sistem društva, ona ga generiše i zbog svoje moći ga amplifikuje i povratno integriše u širu društvenu zajednicu. Iako je u svojoj fundamentalnoj funkciji Akademija generator naučnog i društvenog progresa, a percepcija šire društvene zajednice je usmerena ka znanju i savesti struke, realnost nas svakodnevno demantuje. U konkretnom slučaju, biološka struka, posvećena proučavanju života iz pregršt uglova, apsolutno ne reaguje na sistemsko uništavanje jednog od najznačajnijih riznica života u našoj državi. Dok u pozadini kuća gori u plamenu, mi u bašti predano zalivamo cveće “baveći se svojim poslom”. Prećutnom saglasnošću u devastaciji akademskih vrednosti, naučnog i obrazovnog sistema, akademska zajednica je samovoljno odbacila i društvenu odgovornost. Reflektujući vladajući vrednosni sistem podaništva, pod okriljem autonomije univerziteta, akademsku zajednicu i visoko školstvo je preplavio cunami nepotizma, negativne selekcije, trgovine uticajem i ostali vidovi akademske nečestitosti. Oportunizam i podanička kultura nezameranja, nepromišljanja i nemešanja u sopstveni posao i odgovornost, snalažljivost i konformizam su postali dominantni obrazac ponašanja i vrednosnog sistema u akademskoj zajednici. “Biti profesor univerziteta ne podrazumeva da ste amnestirani od borbe protiv plagijata, dopisivanja na radove, nepotizma, lažnih naučnih publikacija i donošenja zakona, pogubnih po visoko obrazovanje u Srbiji. Biti profesor univerziteta podrazumeva hrabrost, naglašenu društvenu odgovornost i aktivno učešće u životu akademske zajednice (akademik Dušan Teodorović, Danas 10.10.2017.)”. Međutim, banalizacija akademskih zvanja kupovinom diploma, plagiranjem doktorskih disertacija (i ne samo doktorskih diploma), publikovanje “naučnih” radova štampanih u predatorskim časopisima su sistemski zatrovali akademski prostor. Interesne grupe u Akademiji, između ostalog, predstavljaju mrežu podrške stvarane trgovinom uticajem. Na primer, Roditelj (red. prof. jednog fakulteta) upisuje dete na drugim, srodnom fakultetu zbog uticaja koje ima i koje će imati u daljoj karijeri “stručnjaka” (“naše dete”). Doktorske studije dete upisuje na “svom” fakultetu, a “izradu” doktorske disertacije, minimumalni uslov za odbranu doktorske disertacije, mentorstvo i komisiju koja će verifikovati disertaciju Deteta obezbeđuje Roditelj. Roditelj je svojim minulim radom na partiskoj i upravljačkoj funkciji u Akademiji (funkcija na nivou fakulteta i u upravnom odboru strukovnog udruženja) uz trgovinu uticajem formirao mrežu podrške. Dete “ekspert” ili “stručnjak” se, naravno, “udomljuje” u javno preduzeće i sa verifikovanim diplomama sa držanog univerziteta vrtoglavo napreduje u hijerarhijskoj lestvici obezbeđujući državne resurse Roditelju i mreži podrške. Za vladavinu loših đaka i ponavljača u državi, društvu i Akademiji smo odgovorni svi, od građanke i građanina koja/i apstinira na izborima (ne mislimo na aktivan otpor, bojkot) ili prodaje svoj glas zarad sitnih benefita, zbog straha od zameranja ili pak glasa zbog sopstvenih ubeđenja. U Akademiji smo svi odgovorni i svojim glasom za izbor prethodno dogovorene/og kandidatkinje/kandidata direktno učestvujemo u održavanju sistema mediokriteta, a gušimo i isključujemo naučno kompetetentne i snažne i hrabre ličnosti. Konkursi za izbor u nastavna zvanja na univerzitetima su lokalnog dometa (objavljuju se u lokalnim pisanim medijima) i kao takvi netransparentni, po pravilu sa već poznatim imenima. Referati za izbore u akademska zvanja predstavljaju puki ispis ispunjenosti minimalnih vrednosti traženih kriterijuma, a na konkurse se najčešće prijavljuje jedan kandidat, po pravilu, već zaposlen na datom fakultetu (Stojanović, 2020). Sadašnja situacija samo oslikava nepisano pravilo koje važi decenijama: najteže je zaposliti se kao asistent pripravnik/asistent, do statusa redovnog profesora potrebno je samo održavati se živim. Da li je (i zašto nije?) neko odgovarao zbog potpisa kojim je verifikovan plagirani doktorat? Da li je (i zašto nije?) neko odgovarao zbog objavljivanja radova u predatorskim časopisima čime je obezbedio sebi, svojoj rodbini, “našoj deci” i mreži podrške uslove za napredovanje / zvanja u akademskoj hijerarhiji, sticanju “kompetencije” i korišćenju finansijskih resursa preko različitih vidova podrške / projekata? Da li i dalje očekujemo da Akademija progovori?
Iako u našoj drami fokus nije urušavanje akademske zajednice, smatramo da nemamo pravo da bez samokritičkog osvrta promišljamo na temu uništavanja naše FG Nojeve barke. Prema svojoj funkciji, univerzitet je obrazovna i nastavna ustanova, a studijom savremenih naučnih dostignuća se formira kompetentni, visoko stručni kadar za specifičnu oblast. Imperativ za razvoj jednog društva je ulaganje u obrazovanje i nauku. Zašto su u Srbiji obrazovanje, nauka i kultura marginalizovane sfere? Da li je izvrsnost kriterijum u akademskoj zajednici u Srbiji? Zašto nije? Nedvosmislen i precizan odgovor na ovo pitanje je lako dobiti samo uvidom u naukometrijske podatke i rezultate evaluacije naučnih institucija i univerziteta. Na primer, UNS je samo 2018. i 2019. god. bio vidljiv na Šangajskoj listi zauzevši 901-1000-to mesto. Na rang listi od 1000 svetskih univerziteta za 2020. god. UNS je nevidljiv, kao što nijedna naučna oblast u okviru Prirodno – matematičkog fakulteta UNS nije prepoznata (http://www.shanghairanking.com/World-University-Rankings/University-of-Novi-Sad.html ). Da nam naučna izvrsnost nije prioritet (na žalost, ne nalazi se ni na listi prioriteta) ukazuju i naši predstavnici koje biramo na funkcije rektora UNS-a (SCOPUS: broj naučnih radova na ISI listi / h ili Hiršov indeks / broj heterocitata: 11/3/23), dekana i njihovih timova (SCOPUS: 0/0/0 – 58/10/370).
Dramu završavamo sa fenomenom iz evolucione biologije koji ilustruje da prirodna selekcija nije nepogrešiv mehanizam. Evoluciono samoubistvo je scenario u kom proces adaptiranja zapravo dovodi do izumiranja populacije. Jedan od razloga može biti favorizovanje jedinki koje imaju adaptacije koje su korisne samo u kratkoročnoj perspektivi, ali koje su u dužoj vremenskoj dimenziji štetne po celu populaciju, te se ova situacija označava i kao model kolektivne katastrofe. U tom smislu, ako razmislimo o kratkoročno “adaptivnom” ponašanju našeg društva, jasno je da postoji jaka struja koja visoko organizovanim i nezakonitim delovanjem sve bahatije eksploatiše, otima ili uništava čitav set ključnih društvenih i prirodnih resursa i jaka struja koja je svega svesna, ali svojim nedelovanjem načelno dobija najvažniji resurs koji joj potreban – navodnu sigurnost i mir. No, scenario kolektivne katastrofe upravo i upozorava na efemernost ovakvih ponašanja i dobiti. Time i završavamo dramu apsurda – uvidom da prva struja svojim intenzivnim delovanjem i druga struja svojim intenzivnim nedelovanjem zapravo predstavljaju savezničko-samoubilački ekosistem za sebe. Zaista, ako ova glumačka trupa maestralno izvede svoju predstavu do prvobitno osmišljenog kraja, neće dočekati da čuje odsustvo aplauza publike koja je uveliko napustila pozorište već u drugom činu.
V – Rasplet – ???
Spisak referenci
Brauman, K.A., Garibaldi, L.A., Polasky, S., Aumeeruddy-Thomas, Y., Brancalion, P.H.C., DeClerck, F., Jacob, U., Mastrangelo M.E., Nkongolo, N.V., Palang, H., Pérez-Méndez, N., Shannon, L.J., Shrestha, U.B., Strombom, E. & Verma, M. (2020) Global trends in nature’s contributions to people. Proceedings of the National Academy of Sciences, 117 (51) 32799-32805.
Della Rocca, F. & Milanesi, P. (2020) Combining climate, land use change and dispersal to predict the distribution of endangered species with limited vagility. Journal of Biogeography, 47, 1427–1438.
Díaz, S. et al. (2019) Pervasive human-driven decline of life on earth points to the need for transformative change. Science, 366, 1327.
European Commission (2020) EU Biodiversity strategy for 2030. https://eur-lex.europa.eu/resource.html?uri=cellar:a3c806a6-9ab3-11ea-9d2d-01aa75ed71a1.0001.02/DOC_1&format=PDF
Food and Agricultural Organization. <http://www.fao.org/nr/biodiv/biodiv-home/en/> 13th September 2020.
FOREST EUROPE (2015). State of Europe’s Forests 2015. <https://www.foresteurope.org/docs/fullsoef2015.pdf> 13th September 2020.
Gustafsson, L., Bauhus, J., Asbeck & sar. (2020). Retention as an integrated biodiversity conservation approach for continuous-cover forestry in Europe. Ambio, 49, 85-97.
Hale, R. & Swearer, S.E. (2016) Ecological traps: current evidence and future directions. Proceedings of the National Academy of Sciences B, 283: 20152647.
Johnstone, J. F., Allen, C. D., Franklin, J. F. & sar. (2016). Changing disturbance regimes, ecological memory, and forest resilience. Frontiers in Ecology and the Environment, 14: 369–378.
Klamerus-Iwan, A., Lasota, J., Błońska, E. (2020) Interspecific Variability of Water Storage Capacity and Absorbability of Deadwood. Forests, 11: 575.
Lazdinis, M., Angelstam, P. & Pülzl, H. (2019) Towards sustainable forest management in the European Union through polycentric forest governance and an integrated landscape approach. Landscape Ecology, 34: 1737-1749.
Linser, S. (2004) The MCPFE’s Work on Biodiversity. In: Marco Marchetti (ed.) Monitoring and Indicators of Forest Biodiversity in Europe – From Ideas to Operationality. EFI Proceedings No. 51, 27-35.
MCPFE (2003) State of Europe’s Forests 2003. The MCPFE report on sustainable forest management in Europe. https://www.foresteurope.org/documentos/forests_2003.pdf
Mihajlović, Lj. (2015) Šumarska entomologija. Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
Mölder, A. Meyer, P. & Nagel, R.-V. (2019) Integrative management to sustain biodiversity and ecological continuity in Central European temperate oak (Quercus robur, Q. petraea) forests: An overview. Forest Ecology and Management, 437, 324-339.
Pyle, R. M. (1978). The extinction of experience. Horticulture, 56: 64–67.
Roth, N., Doerfler, I., Bässler, C. & sar. (2018) Decadal effects of landscape-wide enrichment of dead wood on saproxylic organisms in beech forests of different historic management intensity. Diversity and Distributions, 25, 430-441.
Šēnhofa, S., Jaunslaviete, I., Šņepsts, G. & sar. (2020) Deadwood Characteristics in Mature and Old-Growth Birch Stands and Their Implications for Carbon Storage. Forests, 11:536.
Stojanović, B. (2020) Analiza normi i praksi napredovanja u zvanje na univerzitetima. Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), Beograd.
Taylor, B., Chapron, G., Kopnina, H. & sar. (2020) The need for ecocentrism in biodiversity conservation. Conservation Biology, 34: 1089-1096.
Tilman, D. (2000) Causes, consequences and ethics of biodiversity. Nature, 405, 208–211.
Ulyshen, M.D. & Šobotník, J. (2018) An introduction to the diversity, ecology and conservation of saproxylic insects. Saproxylic Insects: Diversity, Ecology and Conservation (ed. by Ulyshen, M.D.), pp. 1–47. Springer, Heidelberg, Germany.
0 Comments